Једно дјетињство завршено је те ноћи кад је њега нестало. Све приче, пјесме постале су мање вриједне. Мој дјед их неће мени више говорити. Био је све оно што једном дјетету треба, узор, снага, неуморни приповједач. Правдао је моје несташлуке. Знао је да посавјетује боље него ико.
Подржавао је мој избор факултета још док сам у основној маштала. Радовао се сваком мом успјеху, давао снагу кад сам посустајала.
А данас... моја је матура. А њега нема. Чини ми се зазвониће телефон и питаће ме: "Јецане, је ли готова хаљина из Штипа?" Никад нисам знала шта значи то "из Штипа", али сам знала да је моја одјећа таква. Кад се јавим чујем само нечије туђе гласове. Нема оног који ја хоћу да чујем. Сви нешто причају, али нико нема ријечи које желим да чујем.
Сада, гледам слику, све се враћа,... Најљепши дио дјетињства провела сам са дједом. И сад се сјећам прве пјесме коју ме је научио. Тјерала сам га да понавља све док нисам научила. И никад није рекао нећу. Био је једина особа која није одбила ниједну моју жељу.
Кад бих могла да вратим вријеме, да још једном чујем "Женио се млади миш у селу Шалали". Још једном пронађем уточиште у најснажнијем загрљају.
Узалуд чекам, узалуд тражим, не враћа се.
Вјетрови су га однијели бесповратно негдје далеко, у неки бољи свијет.
И он...никад неће умријети. Живјеће у пјесмама свога Јецана. Вјечно.
