Сјећам се, мамини кармини су за мене били оно у шта само могу да гледам, или ако "украдем" да се ЗАмажем добијам казну. Данас посматрам дјевојке од 12-13 година, које за себе кажу: "Блам ме је да изађем ненашминкана, изгледам као ругоба." И у њеном несесеру налази се читав козметички третман.
Након "сандокана", фудбала, свађа и мирења, враћали смо се кући прашњави и знојави, расправљајући који је сок љепши, жути или црвени. Обично је био најљепши онај који би нас затекао на столу. Падали смо и устајали са ранама на кољенима, али као да раскрвављено кољено може нешто разиграном дјетету.
У 7 сати увече, прије вијести, гледали смо цртане филмове. Они су били добра прилика нашим мајкама да нам дају да једемо оно што не волимо. Данас мајке своју дјецу хране испред рачунара и хвале се: "Све живо зна да нађе на ономе чуду." А о томе што тепа, а у школу иде, нема ни говора. Битно је знати радити "на ономе чуду".
Зима и снијег. Мислим да није ништа могло више да нас усрећи. Јакна, рукавице, чизме, и цијели дан се играмо, и нико ни да закашље. Највише смо вољели да клижемо по путу, да аута не могу пролазити даље кроз село, јер би нас стално ометали. По двоје би нас било на санкама, а уза страну старији вуче млађег. Колико је добро бити млађи. Увијек сам зими жељела да сам и ја млађа и да мене неко вуче. Правећи Сњешкову породицу, такмичили смо се чија је мрква већа, и ко је нашао бољу дугмад и шерпу. Мајке су тада биле у проблему. Требало је наћи довољно старих шерпа за све главе у вишечланој Сњешковој породици. Мајка би се бунила, а онда би нам изнијела шерпу, и рекла: "Нека вам Сњешко прави ручак, ја више немам у чему. Све сте ми шерпе однијели." А ручак никад није изостао. Само што ми нисмо имали претјерано времена да ручамо. Као да смо се такмичили ко ће прије завршити и доћи до мјеста за игру.
Када падне мрак, играли смо "Не љути се човјече", све док се неко не наљути и напусти.
Гледали смо "Форе и фазони", учили се бонтону, пјевали уз Бранка Коцкицу и Мињу Суботу, слушали звјездице Ђурђевданског фестивала.
И док данашња дјеца пјевају "алкохола поплава", ми смо пјевали "Милораде, бекријо, три си сока попио, три јагоде,...", они, још уз кореографију, "направи ми сина", а ми смо "дјецу не доносе роде".
Не знам шта се десило, гдје се све окренуло, али знам, кад бих могла да будем опет дијете, била бих она иста дјевојчица као некад, крвавог кољена која сестрама соли млијеко, тетки поклања травку са корјеном тврдећи да је цвијеће које јој је мама спремила, и радује се снијегу да направи највећег Сњешка.
