недеља, 23. октобар 2016.

У Будимпешти

Упознах се са још једним градом на лијепом, плавом Дунаву. Сусрет сасвим случајан, али обично такав остави најснажнији утисак. 
Град састављен од два, Будима и Пеште, традиција и модернизам спојени ланчаним мостом. Чини ми се да свако ту може пронаћи макар понешто да му се допада.
Између италијанске, мађарске кухиње и палачинкарница и међу, дамама са стилом, славне Заре и њених сестара, ја одабрах тврђаве. И тек што закорачих на мост, пожељех да дан још дуже траје. Друга страна града одише старом архитектуром, а златна јесен и плави Дунав некако доприносе тој љепоти. А изнад свега тога уздизаше се некаква бијела тврђава. Узане уличице, и безброј степеница водиле су њој. То је, како прочитах, Рибарска тврђава, која се састоји од седам торњева. Сваки торањ представља једно мађарско племе, које се доселило крајем 9. вијека. Како човјек да остане равнодушан? А, онда са истог мјеста пружа се поглед на читав град. Остала бих ту сатима, али времена је мало.
Рибарска тврђава

Послије Рибарске тврђаве отишла сам до Будимског дворца, познатог и као Краљевска палата. Његови најстарији дијелови потичу из 1265. године. Пружа се још један диван поглед према Пешти, и она жеља остаје и даље. Дивиш се годинама, умјећу, љепоти и Дунаву. Људи са фотоапаратима, импресионирани оним што виде, а у ушима ми одзвањају разни језици.
И у тој гужви препознајем неког како прича нашим језиком.
Испред мене пар, дјевојка сређена и нашминкана, а и млади господин не одудара од ње. Схватам да сам њих чула како причају српски. И сасвим случајно примјећујем, лијепо дотјерана дјевојка, подиже прст и показује према неком пару у даљини, а другом руком вуче момка поред ње за рукав и кроз гласан смијех говори: "Гле, свега ти, оно двоје. Какав јој је онај црњо, могла би га у зубима носити. А где га нађе?".

Окрећем се и гледам у Дунав. Тако плав, величанствен, обојен златним одсјајем залазећег Сунца, ко зна шта крије у својим дубинама, као и та лијепо дотјерана дјевојка. Може човјек споља да изгледа као и Дунав, углађен и фин, али уколико не истријеби из себе клице малограђанства, неће никада бити оно чиме се представља.
Причам ја мами све то и дајем дефиниције о оном како се човјек представља и шта је заправо. А мени моја мама каже: "Ти немаш шта да кажеш, ако си ти примијетила шта она ради поред све те љепоте око себе, онда си и ти иста. Благо мајци, гледај да то истјераш из себе."
Можда ће неко из ове приче научити понешто о Будимпешти, неко схватити какав је у суштини, а мени је и ово искуство показало да је моја мама краљица.