Рођење лијепих дјевојака увијек је било повезано са митологијом. За најљепшу Херцеговку се каже да је изронила у тренуцима паузе између два пољупца камена и земље. Била је главна тема Херцеговаца већ са својим првим жуборењем.
Старе жене међусобно су шапутале:
-Биће права љепотица.
 |
Била је тек стасала дјевојка кад се о њеној љепоти почело причати. Неукротива како то само Херцеговка може бити. Витка и танка у струку, а имала је глас којим је жуборила и дању и ноћу најљепше пјесме природи.
Двије обале су се увијек расправљале коју њежније запљускује. За њу су те расправе биле бесмислене, понекад су је и забављале. Могло се чути њено гласно кикотање док би заносно с вјетром плесала. Ох, колико је био заносан тај плес двоје љубавника који су се понекад само сусретали. Вјетар ју је додиривао њежно, а она се ломила и увијала под његовим прстима.
Плаво небо је стално гледало само у њу, дивећи се љепоти њене младости, њеном темпераменту и отмјености, Сунце се заљубило у сјај у њеним капљицама и поносно се хвалило како је оно разлог тога сјаја. Мјесец јој је ноћима, као опијен, поклањао своје златне нити. Звијезде су га гледале говорећи како изгледа као неки заљубљени момчић, а не као човјек у озбиљним годинама.
Својом љепотом надмашила је све остале, послије Афродите једина којој би могла припасти Еридина златна јабука љепоте.
Али, прича о њеном животу није смјештена у античком добу, већ у савременом у коме све више мјеста заузима естетска хирургија и вјештачка љепота. Појавили су се они који су сматрали да она није довољно лијепа, увјеравајући да је могу учинити љепшом. Није им вјеровала. Отимала се, али они су били јачи. Полако је њен весели жубор прерастао у пјесму тужнију од оне што је дотакла хладна срца Хада и Персефоне.
Говорили су како ће само њену површину да увећају како би се небо више дивило, вјетар заносније плесао, а Сунце љепше сјајило.
Но, слагали су.
 |
Од Требишњице направили су Билећко језеро.
Обале се више не расправљају, а можда су само толико далеко да једна другу не чују. Вјетар је изгубио своју заносну плесачицу, сваки његов покрет умирао је у додиру са водом. Сунце је од бијеса почело да гори јаче. (Не чудите се што је суша.)
Само још ноћу, кад се умири и утихне све, Мјесец опет дође на старо мјесто и пусти златне сузе по разнесеном платну њене блузе.
Дођи и ти, али буди тих, немој да сметаш Мјесецу док је жали. Дођи, јер још увијек кад заспи она језерска вода можеш негдје у дубини чути тихе уздахе. То је она - уснула херцеговачка љепотица - Требишњица. Добро ослушни и немој да је заборавиш!
