Прича о мојој првој, правој и великој љубави

Град притисли облаци, а мене туга јер одлазим. Аутобус излази из станице. Још један поглед према мајци... А она, видим, извила згрчени осмијех, очи пуне суза, али не крећу. Знам, она то да би мени олакшала. И ја се смијем, али сузе не могу суздржати, саме иду. Тешко је кад одлазиш тамо гдје те нико не чека и свјестан си да први пут остајеш потпуно сам. У тим тренуцима она реченица да сам одрасла постаје смијешна и апсурдна. Одрасла сам, а тако бих радо зауставила аутобус, истрчала и одустала од тог пута и постала опет дјевојчица. Но, нема одустајања, бришем сузе и шапатом дајем обећање себи и њима:
"Нема одустајања. Успјећеш!"

И није истина да је најтеже први пут кад одлазиш. Увијек је подједнако тешко, само временом навикнеш. 

Причу о првој години на факултету, почињала сам да пишем пар пута, али никад није довршена, можда зато јер ни почетак није био добар. 

Та прича о мом студирању почиње још у основној школи. У осмом разреду одлучила сам да постанем професор српског језика. Наставницима сам то говорила, а они су помало уз подсмијех говорили како је гимназија испред мене и како ће се то до уписа на факултет промијенити. Вријеђало ме то мишљење. Како их није срамота да мисле да ја нећу бити професор српског језика? Ма, страшно! 

На крају средње ми се често дешавало да помислим на своје наставнике из основне, јер док су други тражили, распитивали се и размишљали шта ће уписати, ја сам била мирна. Нисам више била глупава петнаестогодишњакиња која машта о професији, већ скоро свршена гимназијалка која је спремна да оствари своју жељу. 

А говорили су ми са свих страна шта ће ми то, па гдје ћу радити кад завршим, јер тог кадра је највише на бироу. Чак су ме те приче у неким моментима и тјерале на размишљање. 

"Није лоша она хемија, солидно ми иде, а ту бих могла наћи некакав посао.", мислила сам. У тим моментима бунила мислила сам и о програмирању, а и могла сам себе да видим као доктора за плућне болести. Смијешно, зар не? И мени је. 

Размишљања о другим факултетима су кратко трајала, пролазила су за пар сати. 

Та моја љубав према звању ПРОФЕСОР СРПСКОГ ЈЕЗИКА била је јача од свих околних утицаја. Личила сам на праву заљубљену клинку која је одлучна да испуни своје хирове. А душебрижника на све стране, зову, питају, наговарају родитеље да ми забране то да студирам као да ће они ме незапослену финансирају. Хвала и њима, јер вјерујем да је то први случај кад љубав није страдала од ината!

Колико је само огромни изгледао Нови Сад док је аутобус уморно јечао низ Булевар ослобођења. Ушавши у зграду Филозофског факултета, осјетила сам се као првачић у основној школи. Све је изгледало велико, помало застрашујуће, али занемарљиво поред чињенице да студирам оно што волим. 

Од првог дана на факултету сјећам се само малог мостића од дасака код Народног позоришта, лутања до Футошке пијаце, упознавање са Шапчанима и дубоког гласа професора "Ко учи, знаће..."

Прва вожња градским превозом била је атракција. Разгледајући заборавила сам теткино упутство колико станица треба да избројим до факултета. Кад сам се сјетила да треба бројати, већ је било касно. Водих се логиком да су факултети тамо гдје највише младих људи изађе и нађох Филозофски. Послије предавања, сјела сам у аутобус, поносно, јер сам прави "ухватила", да бих тек након неког времена схватила да је то погрешан смјер. 

За пар дана уселила сам се у Бајића (студентски дом), па је престало лутање градским превозом. Е, Бајић заслужује посебну причу. 

Нашла сам се окружена непознатим људима, најразличитијим карактерима. Живот у студентском дому утицао је на моје сазријевање. Са једне стране треба да се прилагодиш средини, а са друге да останеш онакав какав си. Предност живота у дому је та што си окружен људима који имају исте обавезе, исте проблеме и као да се међусобно разумијете чак и кад не разговарате. 

Први одлазак у мензу ми је сада смијешан. Ишла сам сама  посматрајући студенте испред себе како узимају храну и шта раде. Кад је дошао мој ред, у понуди није било ништа што волим. Вратити се и остати гладан или узети храну, угасити сва чула и појести то што има... Ипак, одлучих се за ово друго и нисам погријешила, храна је била добра. Ако ћемо заборавити на теткице (не знам зашто, али тако их зовемо), које нису благонаклоне према неупућеним бруцошима, све је добро прошло. Менза ме научила да једем и оно што сам мислила да не могу, али и да заволим кување. 

Дакле, нисам  само студент већ и куварица. 

Тог октобра сам се понашала као да се нећу ту задржати ни мјесец дана. Услиједио је одлазак у позориште, па у музеје, а и упознавање улица Новог Сада. Није дуго требало да схватим да то заправо није велики град колико ми се у први мах учинио. Ко тврди да јесте, нека прошета око Новог Сада. Ја јесам! 

Студирање мијења човјека, неважне ствари постану невидљиве, циљеви јаснији и као да добијеш неку посебну снагу да се бориш за све што желиш.

Факултет служи како би нас обликовао у професионалном смислу, али тај студентски живот од нас ствара одраслу особу, учи нас и уводи у оно што слиједи послије. 

Зато, кад бирате, бирајте оно што волите. Предавања нису напорна ако слушамо оно што нас занима, испити нису тешки, а и за све остало може се наћи времена.

Чврсто вјерујем да онај ко воли, тај и успије. 

Хвала мојој првој, великој и правој љубави јер ме чини срећном особом!