Чекање

          У ћошку ходника помиче се једна црна буба. Пође према ивици па се врати. Куда ли је пошла и зашто се вратила?
О, колико је само досадно чекање. Све је примјећивао, па и бубу која се шетала зидом. Клупа на којој сједи постала је досадна. Устаје и ужурбано се креће, час на једну, час на другу страну. Дугачак ходник за њега је само пар корака. Зидови га стежу.

Опет сједе. Стави главу у шаке. Размишља. О чему? Не зна ни сам. Мисли се преплићу, а вријеме не пролази.Нервозан је. Као да се ово чекање никад неће завршити.
Тишину прекиде врисак, а затим и глас доктора: "Још само мало..."
И опет врисак, још један.
Устаде се и опет нервозно пође кроз ходник.
Све се утиша.
          Чекање се заврши мајчиним, а не дјечијим плачом.