Bff!

Случајно наиђох на лексикон из основне школе. Мала свешчица препуна шарених слова, цртежа, стихова и оно чувено "bff". Баш то "bff" ме је навело на размишљање. Толико дјечијих снова, маштања, слијепог вјеровања.
Како одрасташ оно "bff" се полако скраћује и постаје "bf", док не дође на "f". Сви они који су били "bff" у тим лексиконима су данас само сјећање, понеко "Ћао, ћао", и то  је све. Тада нисмо у "bff" убрајали особу коју имамо и данас, ону коју ћемо увијек имати.
Мама. Сада заправо схватам да је једини прави пријатељ само она. Од првог момента она је ту. Људи се смјењују, добри, лоши, мање или више битни у једном периоду нашег живота. А она, она је стална.
Сви они "bff" су били ту једно вријеме, отишли. Други су дошли, и они ће отићи.
Обично кад је тешко имаш само једне руке раширене, и само један број који можеш позвати кад си далеко. Она опрашта, она воли, увијек је то најбоље знала.
Мама се није љутила ни кад сам је плачом будила касно ноћу јер сам гладна. Није се љутила ни кад бих сестре задиркивала (често), само би рекла да то не радим. Имала је стрпљења док ми није објаснила да лекције не учим "бубајући" него са разумијевањем, па прије тога која је десна, која лијева рука, како се веже пертла, и хиљаду ствари.
Вријеме пролази, све се мијења, а ја схватам да сам цијели живот имала само једног правог "bff", своју маму. Сада знам, сви остали су другари, дођу и прођу, а мама је пријатељ, најбољи, зауивјек!
Некада сам јој осмог дана у марту доносила розе честитке са пуно нацртаног цвијећа и по неколика стиха рецитовала. А данас, знам само рећи једно: "Хвала мама!"
То "хвала"  крије реченице и приче , које ће само она знати да прочита и разумије, јер маме увијек знају најбоље!