Процвјетао је мај, мјесец растанка још једне генерације. Ту су сад нови "клинци" који ће новим одијелима и хаљинама, новим осмијехом да баце у заборав оне прошлогодишње. Колико је само танка линија између дјетињства и одраслог доба, титуле матуранта и титуле студента. Јуче смо ми били матуранти, а данас су то већ неки други људи. Но, велика је част бити прошлогодишњи матурант у нашој школи, јер тек кад постанемо прошлогодишњи добијамо мјесто на зиду у ходнику. Драги средњошколци, стрпите се још коју седмицу и имаћете прилику да видите и да се присјетите прошлогодишње генерације.
Гледајући из данашњег угла, били су занимљиви и лијепи последњи дани средње школе. Били смо узбуђени и срећни, а опет смо жалили јер се ближи крај наших средњошколских дана. Жалили смо за другарима, жалили што ћемо отићи, а замислите, жалили смо и за професорима. Чудно, зар не? Али, ти монструми, мучитељи, досадњаковићи, како смо их називали, тих дана су нам изгледали добри, постајали драги и често смо препричавали анегдоте са часова. С тужним уздахом, говорили смо:"Никад више блок часови код Љуба...", иако нам се дотад и није ишло на те часове. Жељели смо да још мало стрепимо пред кабинетом биологије, да се надамо да се професорица неће појавити и на крају да дође. Све оно што нисмо вољели, сви они које нисмо вољели, све оно што нисмо хтјели да радимо, све се преокренуло. Нови матуранти, не брините се, проћи ће вас и тај налет емоција.
Дјевојке и матура су посебна прича. Већ почетком другог полугодишта оне планирају шта ће обући и надају се да ће се партнерова гардероба уклопити са њиховом. Чини ми се да и момци све више и више брину да ли ће се боје сложити. Такав је био и мој партнер.
Прилазим му у кафићу да видим шта је купио и како ће се обући. Он прича, пресрећан јер пронашао све тачно онако како је желио. Кад је завршио своје излагање, питао ме:
-Јеси ли ти купила?
-Јесам.- одговорих озбиљно.
-Шта?
-Купила сам жуту хаљину. Одушевљена сам. Она права жута боја, пресрећна сам.- рекох.
Његово лице је промијенило стотину боја. Посматра ме испитивачки, не би ли на моме лицу открио било какав знак који ће му рећи да лажем. Али, знака није било и на крају рече:
-Ако је тако, мијењај хаљину или партнера.
Морала сам признати истину.
Толико труда, толико бриге, а та ноћ кад дође, прође и прије него што је почела.
Сјећам се, када се завршила матурска журка, стајала сам испред Дома и питала се је ли могуће да су два мјесеца припремања била само припремање за ових неколико сати.
Ах, ти сати... У њима се помијешало све, и сузе, и смијех, и ученици и професори.
Сада се смијем јер сам тада плакала. Плакали смо јер се растајемо од другова. Матуранти драги, не плачите. Не брините се, матурски растанак вас не може раздвојити и уништити права пријатељства. Они који су прави, остаће и послије тога, док они који оду и који се удаље никад то и нису били.
Послије годину дана, сви смо се промијенили, отишли на различите стране, доста тога заборавили, а мени је, послије матурске вечери, остала једна реченица коју ћу, сигурна сам, најдуже памтити:
"Молим вас да у овим тешким временима само останете људи."
Гледајући из данашњег угла, били су занимљиви и лијепи последњи дани средње школе. Били смо узбуђени и срећни, а опет смо жалили јер се ближи крај наших средњошколских дана. Жалили смо за другарима, жалили што ћемо отићи, а замислите, жалили смо и за професорима. Чудно, зар не? Али, ти монструми, мучитељи, досадњаковићи, како смо их називали, тих дана су нам изгледали добри, постајали драги и често смо препричавали анегдоте са часова. С тужним уздахом, говорили смо:"Никад више блок часови код Љуба...", иако нам се дотад и није ишло на те часове. Жељели смо да још мало стрепимо пред кабинетом биологије, да се надамо да се професорица неће појавити и на крају да дође. Све оно што нисмо вољели, сви они које нисмо вољели, све оно што нисмо хтјели да радимо, све се преокренуло. Нови матуранти, не брините се, проћи ће вас и тај налет емоција.
Дјевојке и матура су посебна прича. Већ почетком другог полугодишта оне планирају шта ће обући и надају се да ће се партнерова гардероба уклопити са њиховом. Чини ми се да и момци све више и више брину да ли ће се боје сложити. Такав је био и мој партнер.
Прилазим му у кафићу да видим шта је купио и како ће се обући. Он прича, пресрећан јер пронашао све тачно онако како је желио. Кад је завршио своје излагање, питао ме:
-Јеси ли ти купила?
-Јесам.- одговорих озбиљно.
-Шта?
-Купила сам жуту хаљину. Одушевљена сам. Она права жута боја, пресрећна сам.- рекох.
Његово лице је промијенило стотину боја. Посматра ме испитивачки, не би ли на моме лицу открио било какав знак који ће му рећи да лажем. Али, знака није било и на крају рече:
-Ако је тако, мијењај хаљину или партнера.
Морала сам признати истину.
Толико труда, толико бриге, а та ноћ кад дође, прође и прије него што је почела.
Сјећам се, када се завршила матурска журка, стајала сам испред Дома и питала се је ли могуће да су два мјесеца припремања била само припремање за ових неколико сати.
Ах, ти сати... У њима се помијешало све, и сузе, и смијех, и ученици и професори.
Сада се смијем јер сам тада плакала. Плакали смо јер се растајемо од другова. Матуранти драги, не плачите. Не брините се, матурски растанак вас не може раздвојити и уништити права пријатељства. Они који су прави, остаће и послије тога, док они који оду и који се удаље никад то и нису били.
Послије годину дана, сви смо се промијенили, отишли на различите стране, доста тога заборавили, а мени је, послије матурске вечери, остала једна реченица коју ћу, сигурна сам, најдуже памтити:
"Молим вас да у овим тешким временима само останете људи."
Нема коментара:
Постави коментар