Често ми у мисли долази једна дјевојчица. Сјећам се, имала је неки смјешак на образу и локне које су се увијек играле са вјетром. Нису јој сметали ни вјетар, ни киша, ни снијег. У све је уносила своју веселост и живост. За њу је туга била апстрактна именица или је другима то тако изгледало.
Дуго би сједала тако пред огледалом и плакала и маштала... Жељела је да је Сунце љуби... Да је људи гледају у очи, а не у шаренило коже на њеном челу. Хтјела је да буде као остали... Хтјела, али је знала да је немогуће све то. Смијала се себи, називајући се зебром. А онда би умила лице, набацила осмијех и настављала да буде узорно дијете коме ништа не смета.
Једном приликом док је сједала тако, пришла сам јој. Зарила сам јој у тијело мач одлучности. Пала је мртва и од тог тренутка почиње мој живот. Оне дјевојчице више није било. Али, витилиго је остао ту, мада сад више није био битан. Дјевојка која се родила витилиго је гледала као неки печат живота. Сунце је постало изазов, а не проблем. Сада је била истински срећна. Онај осмијех није био лажан. Иако траве још увијек нису дале неки одговор, витилиго је почео да бјежи са тијела. Остали су само неке ситне мрљице, које се полако пакују. И да, схватила сам.
Болестан си све док сам у то вјерујеш. Тек кад себи кажеш да је све у реду, оно ће заиста тако и бити. Одлучност је први корак ка побједи.
Испод тог осмијеха крили су сетуга и страх. Онај сјај у њеним очима био је од суза. Живјела је с болешћу која не боли, од које се не умире, али која се види. Имала је витилиго. Бијеле флеке су се шириле свуда по њеном тијелу, све више и више. Плашила се тишине. Оне која боли и која производи најјачи врисак у дубини душе. С ким год да се руковала, сви су гледали шаренило њених прстију, а нису питали. Гледали би бојажљиво као у нешто заразно. Видјела је сваки тај поглед. Пожељела би да врисне да су те кожне мрље само једно мало ништа и да је она нормална као сви други. Да воли да чита, пјева, игра, учи... Али нико није схватао да она види сваки тај поглед. Осмијех јој је био маска. Лагала је све да јој то не смета и да то није ништа страшно. Лагала је и мајку. Ником није говорила колико је лијепо видјети руке њених другарица док пишу по табли. Причала је како не воли хаљинице и сукњице и облачила дуге панталоне читаву годину.
Често је одлазила некуд у природу да прича са травама. Шапутала им је, молећи их да се огласе и да кажу која од њих је лијек. Зелени листови само су се њихали на вјетру, нешто шапутали, али њој нису одговор давали. Видјевши да неће да кажу, давала им је и вријеме, бројала до три, па до пет, а онда и до десет. Крила се од Сунца, а толико га је вољела. Гледала је из неке хладовине како Сунце милује све, све осим ње. Оно је било у лошим односима са њеном болешћу. У свему је тражила одговор, али га није налазила.
Дуго би сједала тако пред огледалом и плакала и маштала... Жељела је да је Сунце љуби... Да је људи гледају у очи, а не у шаренило коже на њеном челу. Хтјела је да буде као остали... Хтјела, али је знала да је немогуће све то. Смијала се себи, називајући се зебром. А онда би умила лице, набацила осмијех и настављала да буде узорно дијете коме ништа не смета.
Једном приликом док је сједала тако, пришла сам јој. Зарила сам јој у тијело мач одлучности. Пала је мртва и од тог тренутка почиње мој живот. Оне дјевојчице више није било. Али, витилиго је остао ту, мада сад више није био битан. Дјевојка која се родила витилиго је гледала као неки печат живота. Сунце је постало изазов, а не проблем. Сада је била истински срећна. Онај осмијех није био лажан. Иако траве још увијек нису дале неки одговор, витилиго је почео да бјежи са тијела. Остали су само неке ситне мрљице, које се полако пакују. И да, схватила сам.
Болестан си све док сам у то вјерујеш. Тек кад себи кажеш да је све у реду, оно ће заиста тако и бити. Одлучност је први корак ка побједи.
Нема коментара:
Постави коментар