Толико улица, толико зграда и толико кафића, а опет као да нема ништа, Опет ме срце враћа на један мали град над извором Требишњице и једну камену улицу. А на крају те улице, тамо у Обилићевом вијенцу, између старих зграда, налази се оаза мојих средњошколских дана, један мали кафе бар по имену Илегала.
Кад би нам рекли професори да немамо час, имали смо само један циљ и једну путању, идемо сви "на нес у Илегалу". И није нам било битно што је то један од удаљенијих кафића, нити је важно што већ наредни час почиње за 45 минута, битно је било само побјећи и "душу одморити", па макар и на пар минута.
 |
| Обилићев вијенац |
Илегала није велики кафић, таман толико је било простора да ниједан од чланова Тијаниног синдиката не остане без мјеста. Остали нека се сналазе.
У њој смо понављали лекције пред час биологије, али и у њу бјежали са часова биологије.
Професор је заказивао писмену из математике данима кад бисмо имали два часа, а никад није знао да смо ми онај други резервисали за одмор у Илегали. Увијек ће ми остати у сјећању збуњена фаца професора кад би већина нас предала рад на крају првог часа.
Опростите, господо професори, али само зидови Илегале знају шта смо о Вама шапутали и колико смо Вас вољели (или "вољели").
Ми смо одрастали и мијењали себе и навике, само је она једна остала стална- "нес у Илегали".
Кад се приближио матурски растанак, нисмо плакали за школом нити у школи, али у Илегали јесмо, хорски. Жалије ми је било тих "илегалних" тренутака, него свега осталог што је чинило мој школски живот.
Данас, кад смо сви на различитим странама, радујемо се само једном тренутку, кад ћемо опет заједно "на нес у Илегалу". Јер, сада, кад је све прошло, и школа и учење и оцјене, једино што нас спаја и доводи у једно мјесто је управо та наша "оаза".
Нема коментара:
Постави коментар