Љубав

Фебруар зову мјесецом љубави. 

14. фебруар зову Даном заљубљених.

А ја се читаву годину питам зашто је тај један дан толико битан. 

Ако у нама љубави има онда је требамо ширити и дијелити и у јануару, и у јуну, и у децембру.

И није љубав само она према особи супротног пола, љубав је и сунчан дан, и облак, и цвијет. Љубав су људи, различити, непознати, тамнопути или свијетли, ниски или високи.

Само је потребно да отворимо очи и срце и видјећемо је. 

Ја сам то данас урадила и успјело је. Свуда око мене је љубав.

Након завршених обавеза јутрос сам одлучила прошетати поред Дунава. Некада је добро бити сам. Разговараш са својим мислима и нико ти не смета. У тим шетњама често видим људе као и ја сами шетају. Бјежимо ли од града, обавеза или можда себе?

Ипак, не иду сви сами и то је оно што ме обрадује. 

Јутрос ми је пажњу привукао глас старијег човјека који римује нешто своме унуку, а малени трчкара поред њега и нешто га испитује. Боже, колико је само љубави у том односу. Вратили су ме на дјетињство и мог Ђеда. Нико не зна да прича и нико није бољи пријатељ једном дјетету од дједа. Дјед увијек зна одговор на свако питање. Колико год били неспретни и непромишљени, они нас разумију.

У једном моменту мали тепајући говори дједу: 

"Деко, деко, пусти ме, знам ја сам да ходам."

Дјед га је пустио, упозоривши га:

"Лијепо ходај."

Несигуран дјечаков ход ми говори да има тек неких 3-4 године, можда и мање. Пратим како корача. И ја сам исто друштво имала док сам правила прве кораке. 

У једном моменту дједове занесености причом, дјечак скреће на лед. Колико је дијете само брзо док прави несташлук, како је закорачио тако се и поклизао. Смијешна ми бијаше та брзина, али у мени се јавио инстинкт старије сестре. Пришла сам да му помогнем. Колико су дивне дјечије искрене очи. 

"Захвали се секи и питај је хоће ли са тобом да храните лабудове.", чујем дједов глас.

Мали ме погледа и позва на дружење:

"Хвала ти, секо. Хоћемо ли да хранимо лабудове?"

Пристала сам. Не знам зашто. 

Објашњавао ми је како га је дјед научио да храни лабудове. Прво сам посустајала, али видјевши његову неустрашивост и ја сам дозоволила да ми једу из руке. 

Кад смо их нахранили дјед и унук су отишли, ја сам још неко вријеме гледала Мост слободе. 

Колико волим осјећај кад прелазим тај мост одлазећи из Новог Сада. Тад Мост слободе дарује осјећај слободе.Дјечак и лабудови су ми унијели радост. 

На једној клупи, гледајући Дунав, сједало је двоје старијих људи. Читали су новине. Пришла сам и питала да их фотографишем. 

Госпођа се насмијала:

"Радиш ли то за неке новине?"

"Не, госпођо, ја то радим из љубави."

"Е, и ја овде седим из љубави. Није што се мени седи, него га не могу оставити самог." 

Господин не одваја поглед од новина и додаје:

"Добро, баба, не мораш сад све да причаш."

Госпођа се насмија: 

"Хвала ти душо, ево проговорио је. Видиш да оно што се ради из љубави увек изађе на добро. Хајде сликај нас."

Фотографисала сам их, захвалила се и отишла. 

Љубав.

Љубав.

Љубав.

У послијеподневним часовима упустила сам се у још једну шетњу. На том путу наишла сам на штанд са књигама. Очима сам прелетјела преко наслова и наставила.

"Госпођице, госпођице!", неко ме звао.

"Вратите се, ту сам ја.", био је то човјек који продаје књиге. 

Осмијехнула сам се и рекла: "Хвала, али знате, студенти у току испитног рока не смију књиге да купују." 

"Вратите се, молим Вас."

Вратила сам се. 

"Изволите, изаберите књигу, желим да Вам је поклоним."

Одбијала сам, али он је инсистирао:

"Вјерујем да ћете ми донети срећу у продаји. Изаберите књигу!"

Изабрала сам неку збирку љубавне поезије. Питао ме јесам ли из Босне или Херцеговине.

А кад сам одговорила, уздахнуо је и рекао:

"Моја бивша жена, моја велика љубав била је од Вујовића из Билеће."

Видјела сам му неку тугу у очима. 

Нисам знала шта да одговорим. 

Љубав постоји. 

Љубав је и овај дан.

И дјечак.

И лабудови.

И Мост слободе.

И стари пар.

И чико што је воли(о) Херцеговку.

И ова збирка.

И стих Јесењинов:

"У срцу без тебе мећава ми вије."