Илегала - оаза средњошколских дана

Толико улица, толико зграда и толико кафића, а опет као да нема ништа, Опет ме срце враћа на један мали град над извором Требишњице и једну камену улицу. А на крају те улице, тамо у Обилићевом вијенцу, између старих зграда, налази се оаза мојих средњошколских дана, један мали кафе бар по имену Илегала. 

Кад би нам рекли професори да немамо час, имали смо само један циљ и једну путању, идемо сви "на нес у Илегалу". И није нам било битно што је то један од удаљенијих кафића, нити је важно што већ наредни час почиње за 45 минута, битно је било само побјећи и "душу одморити", па макар и на пар минута. 

Обилићев вијенац

Илегала није велики кафић, таман толико је било простора да ниједан од чланова Тијаниног синдиката не остане без мјеста. Остали нека се сналазе.

У њој смо понављали лекције пред час биологије, али и у њу  бјежали са часова биологије. 

Професор је заказивао писмену из математике данима кад бисмо имали два часа, а никад није знао да смо ми онај други резервисали за одмор у Илегали. Увијек ће ми остати у сјећању збуњена фаца професора кад би већина нас предала рад на крају првог часа. 

Опростите, господо професори, али само зидови Илегале знају шта смо о Вама шапутали и колико смо Вас вољели (или "вољели").

Ми смо одрастали и мијењали себе и навике, само је она једна остала стална- "нес у Илегали".

Кад се приближио матурски растанак, нисмо плакали за школом нити у школи, али у Илегали јесмо, хорски. Жалије ми је било тих "илегалних" тренутака, него свега осталог што је чинило мој школски живот. 

Данас, кад смо сви на различитим странама, радујемо се само једном тренутку, кад ћемо опет заједно "на нес у Илегалу". Јер, сада, кад је све прошло, и школа и учење и оцјене, једино што нас спаја и доводи у једно мјесто је управо та наша "оаза". 

"Молим те, додај ми ренку!"

Шабац

Желиш да знаш шта је ренка? Дружи се са Шапчанима.
Баш тако! Ни од кога другог ту ријеч нећеш чути. У последње вријеме упознах се са људима из разних крајева и кад их питам шта је то ренка, нико не зна. Ја сам имала толику срећу (?) да будем окружена људима из Шапца, а самим тим и да научим неке нове ријечи, ствари...

Први дан на факултету донио је и упознавања са великим бројем људи.
***
- Ћао, ја сам Катарина.
- Јелена, драго ми је. Одакле си?
- Из Шапца.
*
-Ћао, ја сам Емилија.
- Јелена, драго ми је. Одакле си?
- Из Шапца.
***
Упознајем десетак људи и на питање одакле су, кажу: "Из Шапца."

Мало запрепаштена таквим одговорима (или одговором, пошто је исти), тражим било какав натпис који ће послужити као доказ да сам ипак у Новом Саду. Срећом на индексу је писало име града.
Питање које су ме питале током првих разговора, било је: "Знаш ли шта је ренка?" Наравно да нисам знала.

Оно што ми се веома допало у представљању тих људи је што поштују мјесто из кога долазе. Неки од нас су из Лознице, неки из Новог Сада, једни одавде, други оданде, сви кажемо само град из кога долазимо. А Шапчани? Они су посебни. Они наглашавају да су из Петловаче, Дубља, Доњег Црњиљева, а тек онда кажу да су из Шапца. По мом мишљењу, то је на неки начин израз поштовања према свом мјесту.

Али, та чудновата ренка, она ми се баш и није допадала. Одлазим са факултета размишљајући шта може бити ренка.

У студентској соби упознајем цимерку која се управо доселила. И одакле је? Из Шапца, наравно, тачније из Петловаче. У себи размишљам да ли да је питам шта је ренка. Баш у том тренутку, она, слажући своје ствари, говори: "Молим те, додај ми ренку!"
"Шта је то?", питам је.
"Велика шоља из које се пије млеко или чај.", говори.

Коначно, мистерија је ријешена. Ренка је појам који потиче из околине Шапца, а означава велику шољу из које се пије млијеко или чај. Зашто онда није мленка или чајенка?

И гле чуда, ја сам из Богдашића, околина Билеће, из ХЕРЦЕГОВИНЕ, не Босне, и знам шта је ренка (гугл не зна).
Шапчанке, хвала вам!

У Будимпешти

Упознах се са још једним градом на лијепом, плавом Дунаву. Сусрет сасвим случајан, али обично такав остави најснажнији утисак. 

Град састављен од два, Будима и Пеште, традиција и модернизам спојени ланчаним мостом. Чини ми се да свако ту може пронаћи макар понешто да му се допада.

Између италијанске, мађарске кухиње и палачинкарница и међу, дамама са стилом, славне Заре и њених сестара, ја одабрах тврђаве. И тек што закорачих на мост, пожељех да дан још дуже траје. Друга страна града одише старом архитектуром, а златна јесен и плави Дунав некако доприносе тој љепоти. А изнад свега тога уздизаше се некаква бијела тврђава. Узане уличице, и безброј степеница водиле су њој. То је, како прочитах, Рибарска тврђава, која се састоји од седам торњева. Сваки торањ представља једно мађарско племе, које се доселило крајем 9. вијека. Како човјек да остане равнодушан? А, онда са истог мјеста пружа се поглед на читав град. Остала бих ту сатима, али времена је мало.

Рибарска тврђава

Послије Рибарске тврђаве отишла сам до Будимског дворца, познатог и као Краљевска палата. Његови најстарији дијелови потичу из 1265. године. Пружа се још један диван поглед према Пешти, и она жеља остаје и даље. Дивиш се годинама, умјећу, љепоти и Дунаву. Људи са фотоапаратима, импресионирани оним што виде, а у ушима ми одзвањају разни језици.

И у тој гужви препознајем неког како прича нашим језиком.

Испред мене пар, дјевојка сређена и нашминкана, а и млади господин не одудара од ње. Схватам да сам њих чула како причају српски. И сасвим случајно примјећујем, лијепо дотјерана дјевојка, подиже прст и показује према неком пару у даљини, а другом руком вуче момка поред ње за рукав и кроз гласан смијех говори: "Гле, свега ти, оно двоје. Какав јој је онај црњо, могла би га у зубима носити. А где га нађе?".

Окрећем се и гледам у Дунав. Тако плав, величанствен, обојен златним одсјајем залазећег Сунца, ко зна шта крије у својим дубинама, као и та лијепо дотјерана дјевојка. Може човјек споља да изгледа као и Дунав, углађен и фин, али уколико не истријеби из себе клице малограђанства, неће никада бити оно чиме се представља.

Причам ја мами све то и дајем дефиниције о оном како се човјек представља и шта је заправо. А мени моја мама каже: "Ти немаш шта да кажеш, ако си ти примијетила шта она ради поред све те љепоте око себе, онда си и ти иста. Благо мајци, гледај да то истјераш из себе."

Можда ће неко из ове приче научити понешто о Будимпешти, неко схватити какав је у суштини, а мени је и ово искуство показало да је моја мама краљица.

Дјетињство

   Да ли данашња дјеца знају шта је дјетињство? Нешто баш и нисам сигурна. У покушају да иду у корак са савременошћу, прескачу управо онај најљепши дио живота. А можда и не. Можда је то само дјетињство на неки новији, модернији начин, "дјетињство 21. вијека".
Сјећам се, мамини кармини су за мене били оно у шта само могу да гледам, или ако "украдем" да се ЗАмажем добијам казну. Данас посматрам дјевојке од 12-13 година, које за себе кажу: "Блам ме је да изађем ненашминкана, изгледам као ругоба." И у њеном несесеру налази се читав козметички третман. 

      Након "сандокана", фудбала, свађа и мирења, враћали смо се кући прашњави и знојави, расправљајући који је сок љепши, жути или црвени. Обично је био најљепши онај који би нас затекао на столу. Падали смо и устајали са ранама на кољенима, али као да раскрвављено кољено може нешто разиграном дјетету. 

      У 7 сати увече, прије вијести, гледали смо цртане филмове. Они су били добра прилика нашим мајкама да нам дају да једемо оно што не волимо. Данас мајке своју дјецу хране испред рачунара и хвале се: "Све живо зна да нађе на ономе чуду." А о томе што тепа, а у школу иде, нема ни говора. Битно је знати радити "на ономе чуду".
      Зима и снијег. Мислим да није ништа могло више да нас усрећи. Јакна, рукавице, чизме, и цијели дан се играмо, и нико ни да закашље. Највише смо вољели да клижемо по путу, да аута не могу пролазити даље кроз село, јер би нас стално ометали. По двоје би нас било на санкама, а уза страну старији вуче млађег. Колико је добро бити млађи. Увијек сам зими жељела да сам и ја млађа и да мене неко вуче. Правећи Сњешкову породицу, такмичили смо се чија је мрква  већа, и ко је нашао бољу дугмад и шерпу. Мајке су тада биле у проблему. Требало је наћи довољно старих шерпа за све главе у вишечланој Сњешковој породици. Мајка би се бунила, а онда би нам изнијела шерпу, и рекла: "Нека вам Сњешко прави ручак, ја више немам у чему. Све сте ми шерпе однијели." А ручак никад није изостао. Само што ми нисмо имали претјерано времена да ручамо. Као да смо се такмичили ко ће прије завршити и доћи до мјеста за игру.
Када падне мрак, играли смо "Не љути се човјече", све док се неко не наљути и напусти.
Гледали смо "Форе и фазони", учили се бонтону, пјевали уз Бранка Коцкицу и Мињу Суботу, слушали звјездице Ђурђевданског фестивала. 

      И док данашња дјеца пјевају "алкохола поплава", ми смо пјевали "Милораде, бекријо, три си сока попио, три јагоде,...", они, још уз кореографију, "направи ми сина", а ми смо "дјецу не доносе роде". 

      Не знам шта се десило, гдје се све окренуло, али знам, кад бих могла да будем опет дијете, била бих она иста дјевојчица као некад, крвавог кољена која сестрама соли млијеко, тетки поклања травку са корјеном тврдећи да је цвијеће које јој је мама спремила, и радује се снијегу да направи највећег Сњешка.

Мом Ђедану

Однијеше га вјетрови оне тешке децембарске ноћи. И не вратише. А ја... чекала сам да се врати. Вјетрови нису слушали вапај мојих суза. Ноћима сам попут дјевојчице тихо  плакала да сестре не пробудим.
Једно дјетињство завршено је те ноћи кад је њега нестало. Све приче, пјесме постале су мање вриједне. Мој дјед их неће мени више говорити. Био је све оно што једном дјетету треба, узор, снага, неуморни приповједач. Правдао је моје несташлуке. Знао је да посавјетује боље него ико.
Подржавао је мој избор факултета још док сам у основној маштала. Радовао се сваком мом успјеху, давао снагу кад сам посустајала.
А данас... моја је матура. А њега нема. Чини ми се зазвониће телефон и питаће ме: "Јецане, је ли готова хаљина из Штипа?" Никад нисам знала шта значи то "из Штипа", али сам знала да је моја одјећа таква. Кад се јавим чујем само нечије туђе гласове. Нема оног који ја хоћу да чујем. Сви нешто причају, али нико нема ријечи које желим да чујем.
Сада, гледам слику, све се враћа,... Најљепши дио дјетињства провела сам са дједом. И сад се сјећам прве пјесме коју ме је научио. Тјерала сам га да понавља све док нисам научила. И никад није рекао нећу. Био је једина особа која није одбила ниједну моју жељу.
Кад бих могла да вратим вријеме, да још једном чујем "Женио се млади миш у селу Шалали". Још једном пронађем уточиште у најснажнијем загрљају.
Узалуд чекам, узалуд тражим, не враћа се.
Вјетрови су га однијели бесповратно негдје далеко, у неки бољи свијет.
И он...никад неће умријети. Живјеће у пјесмама свога Јецана. Вјечно.

"Музика" и ја.

Музика. Питам се шта се то данас зове музиком?
Текстови, од којих ниједна ријеч нема никакве повезаности са претходном или спотови, препуни неукуса, вулгарности и кича? 
"О укусима се не расправља.", каже једна пословица. Занима ме, када је ријеч о данашњој музици, да ли се ту расправља о укусу или неукусу?
У понуди имамо оне који пјевају о "ганџи" и "мурији" као обичним стварима, затим, пјевачице са пластичним оклопом (вјероватно је потребан да се не оштете унутрашњи органи), и ону неку, ријетко добру, пјесму, која никако да нађе свој пут  од хрпе претходно набројаних.
Шта се дешава ово са нама?
Ради ли се о оштећеном слуху, виду, или оштећењу правих вриједности?
Да ли је то само можда ново вријеме у коме се само ја не сналазим?
Милионске прегледе имају спотови на којима се преплићу голотиња и алкохол, а текст садржи пет ријечи које се чак и не римују. Риму у пјесмама добијају понављајућу "нанана", "лалала" на крају сваког "стиха".
Посматрајући спотове, огроман број прегледа и популарност са гласовним могућностима ( за које не треба стручњак да бисмо видјели да их нема) закључујем да је данас довољно скинути се, мало се забетонирати (само неколико килограма пудера)  и постајеш популаран.
Листам почетну на фејсбуку, и наилазим на описе фотографија код дјевојчица из основне школе, за које се питам имају ли родитеље. Неки од описа ми откривају огромно животно и љубавно искуство, нпр. "повреди ме још само једном", "доказ, ја сам ти живи доказ, кад двоје љубав убију, само један казну сноси", "дођи и узми ме"  и још много, много.  Дјечаци се проналазе у текстовима као што су: "ми смо та екипа што ће ти поломит' кук",  "а пандур кад ме сними мисли да сам дилер, прођем поред њега, прођем само свирнем".
Изгледа да је данас ИН све оно што ја не подржавам.
И онда схватим да овдје нешто не ваља, вјероватно ја.
Ако не ваљам, онда је боље, него да ваљам на начин који масе цијене.

Bff!

Случајно наиђох на лексикон из основне школе. Мала свешчица препуна шарених слова, цртежа, стихова и оно чувено "bff". Баш то "bff" ме је навело на размишљање. Толико дјечијих снова, маштања, слијепог вјеровања.
Како одрасташ оно "bff" се полако скраћује и постаје "bf", док не дође на "f". Сви они који су били "bff" у тим лексиконима су данас само сјећање, понеко "Ћао, ћао", и то  је све. Тада нисмо у "bff" убрајали особу коју имамо и данас, ону коју ћемо увијек имати.
Мама. Сада заправо схватам да је једини прави пријатељ само она. Од првог момента она је ту. Људи се смјењују, добри, лоши, мање или више битни у једном периоду нашег живота. А она, она је стална.
Сви они "bff" су били ту једно вријеме, отишли. Други су дошли, и они ће отићи.
Обично кад је тешко имаш само једне руке раширене, и само један број који можеш позвати кад си далеко. Она опрашта, она воли, увијек је то најбоље знала.
Мама се није љутила ни кад сам је плачом будила касно ноћу јер сам гладна. Није се љутила ни кад бих сестре задиркивала (често), само би рекла да то не радим. Имала је стрпљења док ми није објаснила да лекције не учим "бубајући" него са разумијевањем, па прије тога која је десна, која лијева рука, како се веже пертла, и хиљаду ствари.
Вријеме пролази, све се мијења, а ја схватам да сам цијели живот имала само једног правог "bff", своју маму. Сада знам, сви остали су другари, дођу и прођу, а мама је пријатељ, најбољи, зауивјек!
Некада сам јој осмог дана у марту доносила розе честитке са пуно нацртаног цвијећа и по неколика стиха рецитовала. А данас, знам само рећи једно: "Хвала мама!"
То "хвала"  крије реченице и приче , које ће само она знати да прочита и разумије, јер маме увијек знају најбоље!

Чекање

          У ћошку ходника помиче се једна црна буба. Пође према ивици па се врати. Куда ли је пошла и зашто се вратила?
О, колико је само досадно чекање. Све је примјећивао, па и бубу која се шетала зидом. Клупа на којој сједи постала је досадна. Устаје и ужурбано се креће, час на једну, час на другу страну. Дугачак ходник за њега је само пар корака. Зидови га стежу.

Опет сједе. Стави главу у шаке. Размишља. О чему? Не зна ни сам. Мисли се преплићу, а вријеме не пролази.Нервозан је. Као да се ово чекање никад неће завршити.
Тишину прекиде врисак, а затим и глас доктора: "Још само мало..."
И опет врисак, још један.
Устаде се и опет нервозно пође кроз ходник.
Све се утиша.
          Чекање се заврши мајчиним, а не дјечијим плачом.