Прича о мојој првој, правој и великој љубави

Град притисли облаци, а мене туга јер одлазим. Аутобус излази из станице. Још један поглед према мајци... А она, видим, извила згрчени осмијех, очи пуне суза, али не крећу. Знам, она то да би мени олакшала. И ја се смијем, али сузе не могу суздржати, саме иду. Тешко је кад одлазиш тамо гдје те нико не чека и свјестан си да први пут остајеш потпуно сам. У тим тренуцима она реченица да сам одрасла постаје смијешна и апсурдна. Одрасла сам, а тако бих радо зауставила аутобус, истрчала и одустала од тог пута и постала опет дјевојчица. Но, нема одустајања, бришем сузе и шапатом дајем обећање себи и њима:
"Нема одустајања. Успјећеш!"

И није истина да је најтеже први пут кад одлазиш. Увијек је подједнако тешко, само временом навикнеш. 

Причу о првој години на факултету, почињала сам да пишем пар пута, али никад није довршена, можда зато јер ни почетак није био добар. 

Та прича о мом студирању почиње још у основној школи. У осмом разреду одлучила сам да постанем професор српског језика. Наставницима сам то говорила, а они су помало уз подсмијех говорили како је гимназија испред мене и како ће се то до уписа на факултет промијенити. Вријеђало ме то мишљење. Како их није срамота да мисле да ја нећу бити професор српског језика? Ма, страшно! 

На крају средње ми се често дешавало да помислим на своје наставнике из основне, јер док су други тражили, распитивали се и размишљали шта ће уписати, ја сам била мирна. Нисам више била глупава петнаестогодишњакиња која машта о професији, већ скоро свршена гимназијалка која је спремна да оствари своју жељу. 

А говорили су ми са свих страна шта ће ми то, па гдје ћу радити кад завршим, јер тог кадра је највише на бироу. Чак су ме те приче у неким моментима и тјерале на размишљање. 

"Није лоша она хемија, солидно ми иде, а ту бих могла наћи некакав посао.", мислила сам. У тим моментима бунила мислила сам и о програмирању, а и могла сам себе да видим као доктора за плућне болести. Смијешно, зар не? И мени је. 

Размишљања о другим факултетима су кратко трајала, пролазила су за пар сати. 

Та моја љубав према звању ПРОФЕСОР СРПСКОГ ЈЕЗИКА била је јача од свих околних утицаја. Личила сам на праву заљубљену клинку која је одлучна да испуни своје хирове. А душебрижника на све стране, зову, питају, наговарају родитеље да ми забране то да студирам као да ће они ме незапослену финансирају. Хвала и њима, јер вјерујем да је то први случај кад љубав није страдала од ината!

Колико је само огромни изгледао Нови Сад док је аутобус уморно јечао низ Булевар ослобођења. Ушавши у зграду Филозофског факултета, осјетила сам се као првачић у основној школи. Све је изгледало велико, помало застрашујуће, али занемарљиво поред чињенице да студирам оно што волим. 

Од првог дана на факултету сјећам се само малог мостића од дасака код Народног позоришта, лутања до Футошке пијаце, упознавање са Шапчанима и дубоког гласа професора "Ко учи, знаће..."

Прва вожња градским превозом била је атракција. Разгледајући заборавила сам теткино упутство колико станица треба да избројим до факултета. Кад сам се сјетила да треба бројати, већ је било касно. Водих се логиком да су факултети тамо гдје највише младих људи изађе и нађох Филозофски. Послије предавања, сјела сам у аутобус, поносно, јер сам прави "ухватила", да бих тек након неког времена схватила да је то погрешан смјер. 

За пар дана уселила сам се у Бајића (студентски дом), па је престало лутање градским превозом. Е, Бајић заслужује посебну причу. 

Нашла сам се окружена непознатим људима, најразличитијим карактерима. Живот у студентском дому утицао је на моје сазријевање. Са једне стране треба да се прилагодиш средини, а са друге да останеш онакав какав си. Предност живота у дому је та што си окружен људима који имају исте обавезе, исте проблеме и као да се међусобно разумијете чак и кад не разговарате. 

Први одлазак у мензу ми је сада смијешан. Ишла сам сама  посматрајући студенте испред себе како узимају храну и шта раде. Кад је дошао мој ред, у понуди није било ништа што волим. Вратити се и остати гладан или узети храну, угасити сва чула и појести то што има... Ипак, одлучих се за ово друго и нисам погријешила, храна је била добра. Ако ћемо заборавити на теткице (не знам зашто, али тако их зовемо), које нису благонаклоне према неупућеним бруцошима, све је добро прошло. Менза ме научила да једем и оно што сам мислила да не могу, али и да заволим кување. 

Дакле, нисам  само студент већ и куварица. 

Тог октобра сам се понашала као да се нећу ту задржати ни мјесец дана. Услиједио је одлазак у позориште, па у музеје, а и упознавање улица Новог Сада. Није дуго требало да схватим да то заправо није велики град колико ми се у први мах учинио. Ко тврди да јесте, нека прошета око Новог Сада. Ја јесам! 

Студирање мијења човјека, неважне ствари постану невидљиве, циљеви јаснији и као да добијеш неку посебну снагу да се бориш за све што желиш.

Факултет служи како би нас обликовао у професионалном смислу, али тај студентски живот од нас ствара одраслу особу, учи нас и уводи у оно што слиједи послије. 

Зато, кад бирате, бирајте оно што волите. Предавања нису напорна ако слушамо оно што нас занима, испити нису тешки, а и за све остало може се наћи времена.

Чврсто вјерујем да онај ко воли, тај и успије. 

Хвала мојој првој, великој и правој љубави јер ме чини срећном особом! 

Требишњица - уснула херцеговачка љепотица

Рођење лијепих дјевојака увијек је било повезано са митологијом. За најљепшу Херцеговку се каже да је изронила у тренуцима паузе између два пољупца камена и земље. Била је главна тема Херцеговаца већ са својим првим жуборењем.

 Старе жене међусобно су шапутале:

-Биће права љепотица.

Била је тек стасала дјевојка кад се о њеној љепоти почело причати. Неукротива како то само Херцеговка може бити. Витка и танка у струку, а имала је глас којим је жуборила и дању и ноћу најљепше пјесме природи.

Двије обале су се увијек расправљале коју њежније запљускује. За њу су те расправе биле бесмислене, понекад су је и забављале. Могло се чути њено гласно кикотање док би заносно с вјетром плесала. Ох, колико је био заносан тај плес двоје љубавника који су се понекад само сусретали.  Вјетар ју је додиривао њежно, а она се ломила и увијала под његовим прстима.

Плаво небо је стално гледало само у њу, дивећи се љепоти њене младости, њеном темпераменту и отмјености, Сунце се заљубило у сјај у њеним капљицама и поносно се хвалило како је оно разлог тога сјаја. Мјесец јој је ноћима, као опијен, поклањао своје златне нити. Звијезде су га гледале говорећи како изгледа као неки заљубљени момчић, а не као човјек у озбиљним годинама.

Својом љепотом надмашила је све остале, послије Афродите једина којој би могла припасти Еридина златна јабука љепоте.

Али, прича о њеном животу није смјештена у античком добу, већ у савременом у коме све више мјеста заузима естетска хирургија и вјештачка љепота. Појавили су се они који су сматрали да она није довољно лијепа, увјеравајући да је могу учинити љепшом. Није им вјеровала. Отимала се, али они су били јачи. Полако је њен весели жубор прерастао у пјесму тужнију од оне што је дотакла хладна срца Хада и Персефоне.

Говорили су како ће само  њену површину да увећају како би се небо више дивило, вјетар заносније плесао, а Сунце љепше сјајило.

Но, слагали су.

Од Требишњице направили су Билећко језеро.

Обале се више не расправљају, а можда су само толико далеко да једна другу не чују. Вјетар је изгубио своју заносну плесачицу, сваки његов покрет умирао је у додиру са водом. Сунце је од бијеса почело да гори јаче. (Не чудите се што је суша.)

Само још ноћу, кад се умири и утихне све, Мјесец опет дође на старо мјесто и пусти златне сузе по разнесеном платну њене блузе.

Дођи и ти, али буди тих, немој да сметаш Мјесецу док је жали. Дођи, јер још увијек кад заспи она језерска вода можеш негдје у дубини чути тихе уздахе. То је она - уснула херцеговачка љепотица - Требишњица. Добро ослушни и немој да је заборавиш! 

У мјесецу матурских растанака

Процвјетао је мај, мјесец растанка још једне генерације. Ту су сад нови "клинци" који ће новим одијелима и хаљинама, новим осмијехом да баце у заборав оне прошлогодишње. Колико је само танка линија између дјетињства и одраслог доба, титуле матуранта и титуле студента. Јуче смо ми били матуранти, а данас су то већ неки други људи. Но, велика је част бити прошлогодишњи матурант у нашој школи, јер тек кад постанемо прошлогодишњи добијамо мјесто на зиду у ходнику. Драги средњошколци, стрпите се још коју седмицу и имаћете прилику да видите и да се присјетите прошлогодишње генерације.

Гледајући из данашњег угла, били су занимљиви и лијепи последњи дани средње школе. Били смо узбуђени и срећни, а опет смо жалили јер се ближи крај наших средњошколских дана. Жалили смо за другарима, жалили што ћемо отићи, а замислите, жалили смо и за професорима. Чудно, зар не? Али, ти монструми, мучитељи, досадњаковићи, како смо их називали, тих дана су нам изгледали добри, постајали драги и често смо препричавали анегдоте са часова. С тужним уздахом, говорили смо:"Никад више блок часови код Љуба...", иако нам се дотад и није ишло на те часове. Жељели смо да још мало стрепимо пред кабинетом биологије, да се надамо да се професорица неће појавити и на крају да дође. Све оно што нисмо вољели, сви они које нисмо вољели, све оно што нисмо хтјели да радимо, све се преокренуло. Нови матуранти, не брините се, проћи ће вас и тај налет емоција.

Дјевојке и матура су посебна прича. Већ почетком другог полугодишта оне планирају шта ће обући и надају се да ће се партнерова гардероба уклопити са њиховом. Чини ми се да и момци све више и више брину да ли ће се боје сложити. Такав је био и мој партнер.

Прилазим му у кафићу да видим шта је купио и како ће се обући. Он прича, пресрећан јер пронашао све тачно онако како је желио. Кад је завршио своје излагање, питао ме:
-Јеси ли ти купила?
-Јесам.- одговорих озбиљно.
-Шта?
-Купила сам жуту хаљину. Одушевљена сам. Она права жута боја, пресрећна сам.- рекох.
Његово лице је промијенило стотину боја. Посматра ме испитивачки, не би ли на моме лицу открио било какав знак који ће му рећи да лажем. Али, знака није било и на крају рече:
-Ако је тако, мијењај хаљину или партнера.
Морала сам признати истину.

Толико труда, толико бриге, а та ноћ кад дође, прође и прије него што је почела.
Сјећам се, када се завршила матурска журка, стајала сам испред Дома и питала се је ли могуће да су два мјесеца припремања била само припремање за ових неколико сати.

Ах, ти сати... У њима се помијешало све, и сузе, и смијех, и ученици и професори.
Сада се смијем јер сам тада плакала. Плакали смо јер се растајемо од другова. Матуранти драги, не плачите. Не брините се, матурски растанак вас не може раздвојити и уништити права пријатељства. Они који су прави, остаће и послије тога, док они који оду и који се удаље никад то и нису били.

Послије годину дана, сви смо се промијенили, отишли на различите стране, доста тога заборавили, а мени је, послије матурске вечери, остала једна реченица коју ћу, сигурна сам, најдуже памтити:
"Молим вас да у овим тешким временима само останете људи."

Живот зебре

Често ми у мисли долази једна дјевојчица. Сјећам се, имала је неки смјешак на образу и локне које су се увијек играле са вјетром. Нису јој сметали ни вјетар, ни киша, ни снијег. У све је уносила своју веселост и живост. За њу је туга била апстрактна именица или је другима то тако изгледало.

Испод тог осмијеха крили  су сетуга и страх. Онај сјај у њеним очима био је од суза. Живјела је с болешћу која не боли, од које се не умире, али која се види. Имала је витилиго. Бијеле флеке су се шириле свуда по њеном тијелу, све више и више. Плашила се тишине. Оне која боли и која производи најјачи врисак у дубини душе. С ким год да се руковала, сви су гледали шаренило њених прстију, а нису питали. Гледали би бојажљиво као у нешто заразно. Видјела је сваки тај поглед. Пожељела би да врисне да су те кожне мрље само једно мало ништа и да је она нормална као сви други. Да воли да чита, пјева, игра, учи... Али нико није схватао да она види сваки тај поглед. Осмијех јој је био маска. Лагала је све да јој то не смета и да то није ништа страшно. Лагала је и мајку. Ником није говорила колико је лијепо видјети руке њених другарица док пишу по табли. Причала је како не воли хаљинице и сукњице и облачила дуге панталоне читаву годину. 

Често је одлазила некуд у природу да прича са травама. Шапутала им је, молећи их да се огласе и да кажу која од њих је лијек. Зелени листови само су се њихали на вјетру, нешто шапутали, али њој нису одговор давали. Видјевши да неће да кажу, давала им је и вријеме, бројала до три, па до пет, а онда и до десет. Крила се од Сунца, а толико га је вољела. Гледала је из неке хладовине како Сунце милује све, све осим ње. Оно је било у лошим односима са њеном болешћу. У свему је тражила одговор, али га није налазила. 

Дуго би сједала тако пред огледалом и плакала и маштала... Жељела је да је Сунце љуби... Да је људи гледају у очи, а не у шаренило коже на њеном челу. Хтјела је да буде као остали... Хтјела, али је знала да је немогуће све то. Смијала се себи, називајући се зебром. А онда би умила лице, набацила осмијех и настављала да буде узорно дијете коме ништа не смета. 

Једном приликом док је сједала тако, пришла сам јој. Зарила сам јој у тијело мач одлучности. Пала је мртва и од тог тренутка почиње мој живот. Оне дјевојчице више није било. Али, витилиго је остао ту, мада сад више није био битан. Дјевојка која се родила витилиго је гледала као неки печат живота. Сунце је постало изазов, а не проблем. Сада је била истински срећна. Онај осмијех није био лажан. Иако траве још увијек нису дале неки одговор, витилиго је почео да бјежи са тијела. Остали су само неке ситне мрљице, које се полако пакују. И да, схватила сам. 

Болестан си све док сам у то вјерујеш. Тек кад себи кажеш да је све у реду, оно ће заиста тако и бити. Одлучност је први корак ка побједи.

Љубав

Фебруар зову мјесецом љубави. 

14. фебруар зову Даном заљубљених.

А ја се читаву годину питам зашто је тај један дан толико битан. 

Ако у нама љубави има онда је требамо ширити и дијелити и у јануару, и у јуну, и у децембру.

И није љубав само она према особи супротног пола, љубав је и сунчан дан, и облак, и цвијет. Љубав су људи, различити, непознати, тамнопути или свијетли, ниски или високи.

Само је потребно да отворимо очи и срце и видјећемо је. 

Ја сам то данас урадила и успјело је. Свуда око мене је љубав.

Након завршених обавеза јутрос сам одлучила прошетати поред Дунава. Некада је добро бити сам. Разговараш са својим мислима и нико ти не смета. У тим шетњама често видим људе као и ја сами шетају. Бјежимо ли од града, обавеза или можда себе?

Ипак, не иду сви сами и то је оно што ме обрадује. 

Јутрос ми је пажњу привукао глас старијег човјека који римује нешто своме унуку, а малени трчкара поред њега и нешто га испитује. Боже, колико је само љубави у том односу. Вратили су ме на дјетињство и мог Ђеда. Нико не зна да прича и нико није бољи пријатељ једном дјетету од дједа. Дјед увијек зна одговор на свако питање. Колико год били неспретни и непромишљени, они нас разумију.

У једном моменту мали тепајући говори дједу: 

"Деко, деко, пусти ме, знам ја сам да ходам."

Дјед га је пустио, упозоривши га:

"Лијепо ходај."

Несигуран дјечаков ход ми говори да има тек неких 3-4 године, можда и мање. Пратим како корача. И ја сам исто друштво имала док сам правила прве кораке. 

У једном моменту дједове занесености причом, дјечак скреће на лед. Колико је дијете само брзо док прави несташлук, како је закорачио тако се и поклизао. Смијешна ми бијаше та брзина, али у мени се јавио инстинкт старије сестре. Пришла сам да му помогнем. Колико су дивне дјечије искрене очи. 

"Захвали се секи и питај је хоће ли са тобом да храните лабудове.", чујем дједов глас.

Мали ме погледа и позва на дружење:

"Хвала ти, секо. Хоћемо ли да хранимо лабудове?"

Пристала сам. Не знам зашто. 

Објашњавао ми је како га је дјед научио да храни лабудове. Прво сам посустајала, али видјевши његову неустрашивост и ја сам дозоволила да ми једу из руке. 

Кад смо их нахранили дјед и унук су отишли, ја сам још неко вријеме гледала Мост слободе. 

Колико волим осјећај кад прелазим тај мост одлазећи из Новог Сада. Тад Мост слободе дарује осјећај слободе.Дјечак и лабудови су ми унијели радост. 

На једној клупи, гледајући Дунав, сједало је двоје старијих људи. Читали су новине. Пришла сам и питала да их фотографишем. 

Госпођа се насмијала:

"Радиш ли то за неке новине?"

"Не, госпођо, ја то радим из љубави."

"Е, и ја овде седим из љубави. Није што се мени седи, него га не могу оставити самог." 

Господин не одваја поглед од новина и додаје:

"Добро, баба, не мораш сад све да причаш."

Госпођа се насмија: 

"Хвала ти душо, ево проговорио је. Видиш да оно што се ради из љубави увек изађе на добро. Хајде сликај нас."

Фотографисала сам их, захвалила се и отишла. 

Љубав.

Љубав.

Љубав.

У послијеподневним часовима упустила сам се у још једну шетњу. На том путу наишла сам на штанд са књигама. Очима сам прелетјела преко наслова и наставила.

"Госпођице, госпођице!", неко ме звао.

"Вратите се, ту сам ја.", био је то човјек који продаје књиге. 

Осмијехнула сам се и рекла: "Хвала, али знате, студенти у току испитног рока не смију књиге да купују." 

"Вратите се, молим Вас."

Вратила сам се. 

"Изволите, изаберите књигу, желим да Вам је поклоним."

Одбијала сам, али он је инсистирао:

"Вјерујем да ћете ми донети срећу у продаји. Изаберите књигу!"

Изабрала сам неку збирку љубавне поезије. Питао ме јесам ли из Босне или Херцеговине.

А кад сам одговорила, уздахнуо је и рекао:

"Моја бивша жена, моја велика љубав била је од Вујовића из Билеће."

Видјела сам му неку тугу у очима. 

Нисам знала шта да одговорим. 

Љубав постоји. 

Љубав је и овај дан.

И дјечак.

И лабудови.

И Мост слободе.

И стари пар.

И чико што је воли(о) Херцеговку.

И ова збирка.

И стих Јесењинов:

"У срцу без тебе мећава ми вије."

Илегала - оаза средњошколских дана

Толико улица, толико зграда и толико кафића, а опет као да нема ништа, Опет ме срце враћа на један мали град над извором Требишњице и једну камену улицу. А на крају те улице, тамо у Обилићевом вијенцу, између старих зграда, налази се оаза мојих средњошколских дана, један мали кафе бар по имену Илегала. 

Кад би нам рекли професори да немамо час, имали смо само један циљ и једну путању, идемо сви "на нес у Илегалу". И није нам било битно што је то један од удаљенијих кафића, нити је важно што већ наредни час почиње за 45 минута, битно је било само побјећи и "душу одморити", па макар и на пар минута. 

Обилићев вијенац

Илегала није велики кафић, таман толико је било простора да ниједан од чланова Тијаниног синдиката не остане без мјеста. Остали нека се сналазе.

У њој смо понављали лекције пред час биологије, али и у њу  бјежали са часова биологије. 

Професор је заказивао писмену из математике данима кад бисмо имали два часа, а никад није знао да смо ми онај други резервисали за одмор у Илегали. Увијек ће ми остати у сјећању збуњена фаца професора кад би већина нас предала рад на крају првог часа. 

Опростите, господо професори, али само зидови Илегале знају шта смо о Вама шапутали и колико смо Вас вољели (или "вољели").

Ми смо одрастали и мијењали себе и навике, само је она једна остала стална- "нес у Илегали".

Кад се приближио матурски растанак, нисмо плакали за школом нити у школи, али у Илегали јесмо, хорски. Жалије ми је било тих "илегалних" тренутака, него свега осталог што је чинило мој школски живот. 

Данас, кад смо сви на различитим странама, радујемо се само једном тренутку, кад ћемо опет заједно "на нес у Илегалу". Јер, сада, кад је све прошло, и школа и учење и оцјене, једино што нас спаја и доводи у једно мјесто је управо та наша "оаза". 

"Молим те, додај ми ренку!"

Шабац

Желиш да знаш шта је ренка? Дружи се са Шапчанима.
Баш тако! Ни од кога другог ту ријеч нећеш чути. У последње вријеме упознах се са људима из разних крајева и кад их питам шта је то ренка, нико не зна. Ја сам имала толику срећу (?) да будем окружена људима из Шапца, а самим тим и да научим неке нове ријечи, ствари...

Први дан на факултету донио је и упознавања са великим бројем људи.
***
- Ћао, ја сам Катарина.
- Јелена, драго ми је. Одакле си?
- Из Шапца.
*
-Ћао, ја сам Емилија.
- Јелена, драго ми је. Одакле си?
- Из Шапца.
***
Упознајем десетак људи и на питање одакле су, кажу: "Из Шапца."

Мало запрепаштена таквим одговорима (или одговором, пошто је исти), тражим било какав натпис који ће послужити као доказ да сам ипак у Новом Саду. Срећом на индексу је писало име града.
Питање које су ме питале током првих разговора, било је: "Знаш ли шта је ренка?" Наравно да нисам знала.

Оно што ми се веома допало у представљању тих људи је што поштују мјесто из кога долазе. Неки од нас су из Лознице, неки из Новог Сада, једни одавде, други оданде, сви кажемо само град из кога долазимо. А Шапчани? Они су посебни. Они наглашавају да су из Петловаче, Дубља, Доњег Црњиљева, а тек онда кажу да су из Шапца. По мом мишљењу, то је на неки начин израз поштовања према свом мјесту.

Али, та чудновата ренка, она ми се баш и није допадала. Одлазим са факултета размишљајући шта може бити ренка.

У студентској соби упознајем цимерку која се управо доселила. И одакле је? Из Шапца, наравно, тачније из Петловаче. У себи размишљам да ли да је питам шта је ренка. Баш у том тренутку, она, слажући своје ствари, говори: "Молим те, додај ми ренку!"
"Шта је то?", питам је.
"Велика шоља из које се пије млеко или чај.", говори.

Коначно, мистерија је ријешена. Ренка је појам који потиче из околине Шапца, а означава велику шољу из које се пије млијеко или чај. Зашто онда није мленка или чајенка?

И гле чуда, ја сам из Богдашића, околина Билеће, из ХЕРЦЕГОВИНЕ, не Босне, и знам шта је ренка (гугл не зна).
Шапчанке, хвала вам!